Porodična ili osnivačeva kompanija?

Autor: Boris Vukić

U velikoj meri netačna je EU definicija porodičnih kompanija koja kaže da „Porodične kompanije su one u kojima većinu prava odlučivanja ima osnivač ili osoba koja je kupila preduzeće ili članovi njihove najuže porodice (supružnici, roditelji, deca ili unučad), barem jedan član porodice učestvuje u upravljanju preduzećem a u slučaju akcionarskog društva – porodičnom kompanijom možemo smatrati onu u kojoj osnivač ili osoba koja je kupila preduzeće ili članovi njihove najuže porodice poseduju najmanje 25% prava odlučivanja.“

Mišljenja sam da je netačna u svom uvodnom delu. Kako može biti porodična kada je  osnivač i dalje jedini vlasnik/direktor/predsednik uprave?

Zašto bi je zvali porodična kad je i dalje osnivačeva?

Za početak u formalnom smislu ova definicija  nije tačna. U svim zvaničnim dokumentima osnivač se vodi kao vlasnik a ne porodica i on/ona se vodi kao odgovorno lice za njeno poslovanje, a ne porodica.

Zatim, nije samo formalno pravno „u knjigama“ njegova već je u njegovim rukama i njena sudbina. I možda nikad porodična postati neće. Možda će se on na kraju odlučiti za neki od drugih scenarija i ona će npr postati deo neke druge kompanije ili vlasništvo nekog drugog fizičkog lica. Dešavalo se i dešavaće se da osnivačeva kompanija prestaje da bude njegova a postaje nečija druga.

Nije porodična jer osnivač ne mora da pita, da traži odobrenje dok donosi odluku o njenoj budućnosti. (piše „ne mora“ a ne piše „ne treba“, za one nestrpljive čitaoce) Dok je osnivačeva na njemu je i najveća odgovornost, znači ima i nadležnosti i ovlašćenja da odluči, šta će sa njom biti. Ima pravo, privilegiju ali i odgovornost da ON/ONA donese odluku o njenoj budućnosti. U traženju rešenja ne treba samo da posmatra kako se pretendenti na vlasništvo i/ili upravljanje ponašaju, treba i njih da pita, da ih čuje, da im da priliku, da se vremenom svi (ili makar samo on) uvere da li članovi porodice mogu da funkcionišu kao partneri i kako sve to izgleda. Zato između ostalog i insistiram na metodologiji „4 pripreme“ i u njoj ključni deo oko pokretanja i rada Porodičnog saveta. Potrebno je da svi razgovaraju, polako, strpljivo, dovoljno dugo ali njegova je odluka.

No, poznajem, bar dva,  osnivača koji su bili dovoljno strpljivi, započeli su proces, podržavali ga ali su ga zaustavili. Ili prekinuli, vreme će pokazati. Kroz proces naslednici su pokazali visok stepen nezainteresovanosti za testiranje zajedničke budućnosti ili su biti tvrdoglavi i uporni u neslaganju i međusobnom nepoštovanju. On će njih kao svoju decu, sad već ljude u ozbiljnim godinama, nastaviti da finansijski podržava jer je on njihov otac i to može da im priušti i oni su njegovi. Ali odlučio je da kompanija ostaje samo njegova. Ranije, sa manje iskustva, i ja  bih poput nekih moralista sada, osuđivao ovakav potez. Jeste ekstreman, nije uobičajen, i niko od onih samoživih osnivača koji nisu pokušali i ne žele da daju šansu naslednicima i procesu nema pravo na njega. Oni koji jesu imaju pravo da kažu – „Vi ste moja deca i ovo je moja kompanija, ali vi ne možete zajedno, a ja ne mogu da je podelim i ne želim da je prodam i radiću kako i šta ja hoću u njoj dok sam u snazi i mogućnosti da to radim. Dosta sam imao nemirnih noći da bih mirno ležao u grobu. Posle svega imam pravo da mirno ležim u krevetu a kakogod u grobu ležao crvi će me pojesti“

Samo u jednom delu na početku spomenuta definicija porodičnih kompanija je tačna ali duboko sumnjam da je onaj koji ju je pisao na rečenice koje slede mislio. Tačna je jer se odnosi u porodici tokom generacijske tranzicije reflektuju na njeno poslovanje. Nerazumevanja i konflikti na ličnom planu, kod kuće, preslikaće se ne samo na atmosferu u kompaniji već i na njen život, na zaposlene koji tu rade, na odluke koje se donose. Tačna je jer neke pozicije, često važne, preuzimaće članovi porodice samo zbog toga što oni to žele pa ih „tata“ pusti ili zato što „tata“ želi a oni to manje voljno izvršavaju. Porodična je jer generacijska tranzicija crpi energiju u porodici i u kompaniji, reflektuje se i na odnose u porodici i na odnose u kompaniji.

Neke su kompanije kroz proces generacijske tranzicije postale porodične. Mnoge će vremenom, lakše ili teže, proći putovanje od „moje“ kroz „naša“ do „vaša“ i postati porodične ali dok se to ne desi zovimo ih njihovim imenom – osnivačeve kompanije.

Boris Vukić