Kakvi su naslednici u porodičnim kompanijama

Autor: Boris Vukić

Konačno imam tačan odgovor na pitanje - Kakvi su naslednici u porodičnim kompanijama?

Žao mi je što se ne setih pre mesec, dva da bude deo nove knjige „97 dana u porodičnim kompanijama“ kojoj se nadam za desetak dana, ali biće u sledećoj. ‍

Dakle, do sada sam odgovarao, i u kafanama i u intervjuima, ovo drugo ima dokumentovano ko želi:  Sve su svemu, u proseku, naslednici su daleko bolji nego što ih osnivači, menadžeri, ... okruženje doživljava. I znam da sam u pravu ali znao sam da mi još nešto nedostaje do tačnog odgovora. A sad znam nedostajao je nastavak , ali ne tako dobri kao što sami sebe doživljavaju.

Kao i uvek valja se čuvati generalizacije. Ni prvi ni drugi deo odgovora ne važi za sve naslednike. Ima izuzetaka - znaju oni na koje mislim, i u prvom a pogotovo u drugom delu odgovora. ‍

Ajd da budemo jasni: ‍

Sve u svemu, u proseku, daleko su bolji naslednici nego što ih okruženje doživljava ali i ne tako dobri kao što sami sebe doživljavaju.

Pročitao sam nakon dugo godina tekst koji sam napisao pre duuugoooo godina pa prilagodio i objavio u knjizi „Osnivači, naslednici, menadžeri“. I dalje se slažem sa samim sobom. I opet ponavljam bez najmanje namere da nekog povredim samo u želji da budem što jasniji, slikovitiji i upečatljiviji. Delim ga u nastavku:

‍ ‍

Deca s posebnim potrebama ‍

Bez i najmanje namere ili htenja da ikoga povredim, samo u želji da budem što jasniji, slikovitiji i upečatljiviji, naslednike, ili drugu generaciju u porodičnim kompanijama, nazivam „deca s posebnim potrebama“.

‍ Zašto?

‍Prvo, rastu uz roditelja (najčešće oca) osnivača koji manje vremena provodi s njima nego s „bebom koju je napravio iz ljubavi sa samim sobom“ - svojom kompanijom. Ne bih hteo da ispadnem grub i da kažem da više vole svoju kompaniju nego svoju decu, ali istina je i fakat da više vremena provode na poslu nego kod kuće, a njihove su misli neretko u kompaniji i kad su fizički uz decu. Postavljam im pitanje i ne tražim da mi odgovore: Jeste li češće dok ste bili na poslu mislili na to šta rade vaša deca kod kuće ili su vam misli dok ste sedeli, šetali i igrali se s njima odlazile prema nekom kompanijskom problemu ili poslovnoj šansi? Istinita je anegdota o petogodišnjoj Lenki, kćeri jednog osnivača, koja je u parku, igrajući se uz nadzor muškog roditelja, pokazala na njega prstom pitajući svoju prijateljicu: „A je li i tvoj tata ovako polusvestan?“. ‍

Nikog ne optužujem, daleko od toga, samo konstatujem. ‍

Drugo, okruženje ih doživljava kao drugačije, kao decu kojoj je sve dato, „koja jedu zlatnom kašikom“. Ponekad je to i tačno, ali nije uvek. Neki više - neki manje, neki svesno - neki ne, ali osnivači kupuju svoj mir zato što nisu dovoljno s decom. Kupuju ga najskupljim Burago autićima kad deca imaju „tli“ godine ili odgovarajućim BMW-om za punoletnost. Iz iskustva znamo da su takvi s BMW-om u manjini, ali su vidljiviji pa se fama lako proširi na svu decu. I naravno, mediji s velikom pažnjom na naslovnim stranicama isprate svaku nesreću u kojoj razbiju skupoceni automobil i svaku starletu koju na javnom mestu štipnu za botoksirano debelo meso. ‍

 Odlična je lekcija o umerenom prikazivanju bogatstva, ali što su kompanije uspešnije, a mesto gde im je sedište manje, to su ovi mladi ljudi više obeleženi i nije im lako da se izbore s mnogim izazovima. Paradoksalno je, ali i među njima samima može se uočiti ova predrasuda i odbojnost prema onima s kojima ih povezuje činjenica da su im roditelji pokretači kompanija. Nekoliko njih je sa velikom zadrškom prilazilo ideji povezivanja naslednika u Klubu 2040 plašeći se „razmaženog društva koje jede zlatnom kašikom“. Moje je iskustvo da su takvi u ozbiljnoj manjini, dok su naslednici većinom normalni mladi ljudi koji, uz mnoge beneficije, nose i ovo breme. ‍

Treće, od većine se očekuje da krenu očevim stopama pa se sa širokim osmehom prepričava kako je slatko i vragolasto bilo kad se dete uspentralo u očevu fotelju i uzviknulo da će ovde sedeti kad odraste. Iskustvo mi govori da je fraza „nisam ih pritiskao i sami su birali svoj put“ mnogo udaljenija od istine nego „jedva čekam da moj Mirko završi školovanje pa da nas dvojica zajedno radimo“. U istoj meri u kojoj se prva fraza više izgovara ona je i veća laž od druge. Ovde sledi i još jedna neistina koju izriču osnivači - „Ja sam ovo stvarao da bi deca imala gde da rade“. Deluje li realno scena u kojoj osnivača na samom početku, na primer dok utovaruje vreće nečega u polovni automobil, po kiši u rani jutarnji sat, dok još nije ni svanulo, vodi ideja „e, samo da ovaj moj poodraste pa da ga rano probudim i da teglimo zajedno“? Takve se ideje javljaju u ranoj Go go fazi kada je posao razrađen i kada je osnivač uveren da je postigao uspeh. Pritisak roditelja da se deca priključe porodičnoj kompaniji je velik i retki su oni koji imaju pravo da biraju svoj put. A još ređi oni koji ga na kraju i izbore. Ma kakav taj put bio.

I na kraju, kad počnu da rade u kompaniji. Opet su drugačiji od ostalih zaposlenih, drugačiji im je status. S jedne strane, oni su jedini pripravnici koji mogu, kad požele, da uđu u kancelariju generalnog direktora (čitaj: oca) i čija opažanja isti očekuje s nestrpljenjem. Sa druge strane, svaki njihov korak, potez, pod budnim je okom i osnivača i svih zaposlenih i kao da se jedva čeka neka greška koja će svima pokazati da „ipak on nema očev kapacitet“. Mnoga deca u tom trenutku potpadnu pod sindrom onoga što se na engleskom naziva „entitlement“ - „ja imam pravo, poseban tretman, privilegiju“. Radi se o stavu ili ponašanju kada se očekuje više privilegija i poštovanja nego što se zaslužuje na temelju rezultata, rada, znanja. Opasan je rezon „s obzirom da je moja tata moćan, a ja sam njegov sin/ćerka, onda sam moćan i ja“. Tržište baš briga kako se neko preziva i ko je – tržište želi najbolji proizvod ili uslugu za najbolju cenu. ‍

I na samom kraju, ako kraja ima, sledi poslednji argument zašto su naslednici „deca s posebnim potrebama“. Posle sveg nabrojanog – odrastanja pod smanjenom roditeljskom pažnjom, neslobode izbora šta će raditi u životu, očekivanja i pritisaka najbližeg, bliskog i daljeg okruženja... pitanje je hoće li im osnivač zaista i prepustiti da u punoj meri rade ono za šta su se decenijama pripremali. Hoće li ih onaj koji se veselio kad su uspuzali u njegovu fotelju sa pet godina ikada u potpunosti pustiti da iz te fotelje rukovode sa 35, 45... godina.

… ‍

Svi oni koji su kao i autor nestrpljivi da što pre do njih dođe knjiga „97 dana u životu porodičnih kompanija“ molim da se javite na zoran.mitrovic@adizes.eu i Zoran će se potruditi da knjige što pre dođu do vas.

‍ ‍